Godinama prije Domovinskog rata, cijele generacije Petrinjaca su na zagrebačke fakultete putovali starim dobrim autostopom. Tih pedesetak kilometara sive ceste koja vodi do zagrebačkog asfalta i natrag, kriju mnoge neispričane priče i dogodovštine s tih putovanja koje žive samo u sjećanju tih ljudi koji su stajali i na vjetru, kiši, snijegu i paklenoj vrućini s podignutim prstom – univerzalnim znakom svih autostopera ovog velikog svijeta. O tim vremenima kad nije bio toliko automobila kao danas i kad je promet bio bitno manji, razgovarali smo s jednim iskusnim autostoperom koji je svjedok te priče i dio ekipe. On je danas doktor znanosti i predaje na zagrebačkom PMF – u. U prizemlju stare kuće obitelji Judaš u strogom središtu Petrinje razgovarali smo s njim. On je Nenad Judaš i odmah smo prešli na “ti”.

Vratimo se u 1987. godinu kada su krenula tvoja autostopiranja, zašto si krenuo autostopom u Zagreb, a ne autobusom?
Nisam volio autobus, to ti je prvi razlog… Doduše, u vojsci sam se navikao na vožnju, ali meni je inače uvijek smrdio autobus, gume i to; jako sam loše podnosio vožnju i u autima mi je bila muka tako da… Onda sam se u vojsci navikao u onim kamionima voziti. Ne znam, jednostavno smo išli na stop.
Tko to vi?
Pa ne znam… ja sam išao, Štetić recimo, išle su cure koje su studirale tada; one su uvijek našle nekog muškog, stariji studenti i dosta je bilo ljudi na stopu koji su bili, ono, regularni ponedjeljak-petak.
Kako je to izgledalo? Od koliko ujutro si trebao biti na faksu, a kad bi krenuo stopirati?
Ovako, mi smo uglavnom stopirali u nedjelju popodne i u petak tijekom dana u povratku. Tijekom tjedna smo bili u Zagrebu više-manje svi, a ako si išao u ponedjeljak onda je bilo pametno, ako si morao doći oko osam ili pola devet na faks, doći oko sedam na stop. Između sedam i sedam i petnaest, uglavnom, velik broj ljudi je išao za Zagreb i nije se dugo čekalo; jednostavno dođeš, staneš i prvih par auta stane, ili netko tko te pozna ili netko tko svaki dan tuda vozi i već je tko zna koliko ljudi povezao.
Je li tada bio puno manji promet nego danas?
Možda je, možda nije, mislim meni je teško reći kakav je promet danas od Petrinje prema Zagrebu za stopere jer ja sad vozim pa ih ne vidim – nema ih tako puno, nas je stvarno bilo. U petak, recimo, si znao doći gore na izlaz iz Velike Gorice i u nedjelju isto tako si znao doć pa si bio peti par u nizu.
U parovima ste išli?
Vrlo često su bili parovi ili zato što nas je bilo dosta ili zato što idu cura i dečko ili muško i žensko kao frend i frendica, da cure ne idu same.
Gdje ste stajali u Zagrebačkoj?
Staneš, recimo, za jednu kuću niže iza zavoja, otprilike tako da čovjek ima vremena odlučiti se da ti stane i onda do najdalje kako je danas ovaj kraj od Plodina. Najdalje toliko jer ljudi već uhvate nekakvu brzinu pa se možda više neće zaustaviti. Tako da za stopiranje moraš odabrati točku, nije svejedno gdje stojiš.
Je li bilo češće da vas dovezu skroz do Zagreba ili je bilo više „presjedanja“?
Znalo se dogodit svašta. U principu pitaš čovjeka dokle ide, ali mi smo imali neka stoperska pravila (barem ljudi koje ja znam) da tko ti stane ideš s njim do kud ide, dakle, bilo je važno pomaknuti se a ne stajati na mjestu. Ja sam, doduše, imao par mjesta na kojima nisam izlazio iz principa jer tamo kad bih izašao onda bih obično čekao po sat vremena najmanje, a na drugima sam išao normalno. Recimo, ja nisam imao sreću da idem u Petrinju preko Siska. Izlazio sam u Žažini, bez obzir je li minus petnaest ili je noć, jer iz Siska u Petrinju meni stop nikada nije išao. Nekim drugima je to išlo bez problema, a Žažina–Petrinja im nije ležala.
Je li iz Zagreba bilo kompliciranije?
Uvijek sam išao od pothodnika u Zagrebu; brza autobusna linija, nekad šverc, nekad ne – ovisno kako se moglo i onda dođeš na izlaz iz Gorice…
Tu su bili i sisački stoperi?
Tu su svi stopali, ali mislim da su bili, po mom sjećanju, većinom petrinjci; značajno više petrinjaca nego drugih stopera. Bilo je još nekih, ali to nije bilo povezano sa studijem. Upoznao sam neke zanimljive stopere. Jedan je bio iz popravnog doma u Turopolju. Upoznali smo se tako što sam ja s mora došao iz Zadra, a on je stigao za kraće vrijeme od mene, ali nakon mene. Ja sam krenuo ujutro, on je odustao; otišao u birtiju pa se vratio za koji sat kad je imao izravno „žnoru“, kako je sam rekao, za Zagreb, a ja sam presjeo jedno pet puta od iste točke. Dosta dugo mi je trajao taj put.
Je li se desilo kad da ti nitko nije uspio stati?
Bilo je slučajeva kad je bilo teško i kad se stvarno načekaš, ali iz principa ne odustaješ. Prije ili kasnije neki dobar čovjek stane i odveze te do neke točke.
Kako gledaš na autostopiranje? Ljudi kažu da je to opasno u današnja vremena, stopera više i nema toliko… Zašto ih nema?
Ja znam vidjet stopere ponekad…
Ali nema ih u tom broju…
Ne znam… sam si rekao, nekad se ljudi boje, svašta je moguće… Mislim da to dosta ovisi i gdje si. Koliko znam od nekih ljudi koji su tamo i bili, a i koliko sam uspio pročitati ili vidjeti na televiziji, recimo, u Sibiru je stopiranje apsolutno normalna stvar. Valjda bi čovjek dušu zgriješio da ne poveze stopera. Tamo nitko nikog ne ostavlja i nikad nema nikakvih problema. A da, možda, stopiraš u Americi ili nekoj drugoj zemlji, možda bi bilo čudno; ja sam se vozio s apsolutno svakakvim vozačima.


Koliko je trajalo to tvoje stopiranje?
Stopirao sam dok nisam položio vozački, dakle 99-e, što znači da sam stopirao više od deset godina i to mi je bilo potpuno normalno. Nije me uopće zanimalo da vozim auto.
Sada kad si vozač, staješ li ljudima?
Stanem, naravno.
To su neka nepisana pravila…
Da, nepisana pravila. Kad vidiš čovjeka, nije problem povesti. Često sada kad idem, u Gorici kod bivšeg prognaničkog naselja, tamo znaju ljudi stajati. Također, na izlazu iz Velike Gorice, ali tamo na raskršću u Žažini gdje je uvijek bilo stopera ne znam kad sam ih zadnji put vidio. Uglavnom ljudi stoje na autobusnim stanicama.
A stoperska iskustva? Sigurno ima nekih zanimljivih priča. Ima li neka ‘jaka’ priča?
Vozio sam se sa svim profilima vozača, ali doslovce; s dobrim vozačima, s profesionalcima, s katastrofalnim vozačima, s pijanim vozačima, sa svećenicima, sa časnim sestrama, s, ja bih rekao, ludim vozačima… apsolutno svega je bilo, upoznaš svakakve ljude. Recimo, jedna priča, kad mi je stala jedna starija gospođa (tada, iz naše perspektive, vrlo značajno stara), imala je više od šezdeset godina, u narančastoj „peglici“, u Velikoj Gorici i vozi prema ovamo. I sad, sjednem ja u auto, vozimo se mi i ona veli: „Kako si, šta radiš?“, odgovoriš uvijek lijepo: „Dobro. Studiram kemiju…“ i ona meni odgovori: „I ja sam stopirala kad sam bila mlada!“ Prvo mi je kroz glavu prošlo „šta si ti stopirala, mislim si, konjske zaprege?“, jer kad je ona bila mlada ta je relacija bila bitno, bitno manje prometna i nije bilo uopće asfalta tada (to bi trebalo provjeravati…) i kolko je auta uopće bilo, u biti stvarno se iznenadiš jer ne očekuješ da ti netko tih godina kaže da je i on stopirao kad je bio mlad.
Jednom mi je u Gorici stao čovjek u autu, a iznutra ka-ta-strofa, kao iz sedam najgorih birtija oni mirisi koje možeš skupit od alkohola, dima, cigareta… ne znam čega sve ne. I prvo njegovo pitanje, nakon mog „dobar dan“, bilo je: „Jel’ znaš vozit?“ Ja velim: „Ne znam.“ , a on onako gleda u mene sav jadan i veli: „Koji te kurac meni poslo?“ i kao: „Jel’ se bojiš?“, ja velim: „Ne bojim se.“ Sjednem u auto i krenemo i on veli: „Meni ti se jako spava, ja sam se zapio s frendovima.“, došao je dan prije u Zagreb, sreo je nekog s kime je išao u školu jer su valjda svi išli u školu u Zagreb, pa su počeli ‘rondat’, pa je došao drugi, treći… cijelu noć tulum; nije spavao, nije oka sklopio i spava mu se i veli: „Pričaj, samo pričaj da ne zaspem.“ I tako se mi vozimo i ja meljem, on se dobro drži i onda negdje na onom ravnom potezu prema Lekeniku, mimoiđemo se mi s nekakvim malim „tamićem“ i on sjedi, drži ruke ravno na volanu, gleda ispred sebe i kako smo se mimoišli s njim najmanje dvjesto metara smo prošli kad se on odjednom zdrma: „Šta je bilo, šta je bilo, šta…?“ Sad ja gledam, kao „kako misliš: šta je bilo? – ništa nije bilo.“ A on: „Ne, ne, nešto je bilo…“ i onda povežem da je on u potpunoj zadršci reakcije shvatio da smo se mi s nečim mimoišli, ali on nema pojma s čim.. vjerojatno je zaspao. I ja velim: „Ništa, mimoišli smo se s kamiončićem.“ A on veli: „Na kojoj smo strani?“ Je velim: „Na dobroj smo strani.“ I kad smo došli do Žažine, ja velim: „Čuj, ja idem do Petrinje i ovdje izlazim van.“ On stane i kaže: „Zar nikako ne bi išli?“; ja velim „Ne, stvarno ne idem preko Siska.“ A on kaže: „Ma, znaš šta: nek ide ona vrit!“, a to misli na svoju ženu, „Ja sam sad ionako toliko zakasnio da je potpuno svejedno kad ću doć, a bolje je da dođem živ nego mrtav.“ I onda se lijepo vratio unazad na onu cesticu i zaparkirao i odlučio spavati i kad se probudi ide kući.

Je li se dogodilo kada da te netko povede na piće?
O, kako ne! Ima jedna priča… Bila je zima, prvi mjesec, hladno je bilo – baš gadan minus, dođem ujutro na stop i stane mi tip u „fići“: „Kud ideš?“, velim: „Za Zagreb.“ „Nema problema, idemo, samo imam rupu na podu pa ne znam hoće li ti smetati.“ – kaže on. Pogledam i vidim da je rupa na podu baš ispred sjedala suvozačkog, ali doslovce rupa u podu. I rekoh: „Ma, neće!“ Sjednem, stavim svoje „amigosice“ na rupu da pokriju propuh i vozi on, i došli mi do Žažine i meni hladno za noge, ali fakat hladno… i kaže on: „Hoćemo stati na piće?“, rekoh: „Može. Da se zgrijemo malo.“ Stanemo u birtiju i ja popijem čaj s rumom, a on isto nešto tog tipa. Onda smo se vozili do Lekenika, tamo smo u „Kolovratu“ pili, onda smo u Buševcu u „Poletu“ stali, onda smo došli do Gorice i tamo smo morali ići na cugu i onda smo još do Zagreba par puta stali jer je u autu bilo tako hladno da se jednostavno ne možeš voziti.
Jednom kad sam na more išao… (na more smo često išli i s hladnjačama „Gavrilovićevim“, po dogovoru s vozačem unaprijed) Ali ovoga sam baš ustopirao; nekakva drva je vozio i stali smo negdje na prelazu Gorski kotar – Lika, večer je bila, noć i idemo stati nešto pojesti. Nakon večere, normalno, pivo; jedno, drugo, treće… On plaća, ali se naručuju nove runde. Odem na WC, usput odem do konobarice i velim da bih platio par piva. Ona me pogleda i veli: „Ja mislim da ti to baš nije pametno.“ „Ma, dajte, nije u redu; čovjek je platio hranu, plaća piće…“ I platim ja dio. Kad smo krenuli, ode on do konobarice, ona mu da račun i on sad vidi da račun ne štima; da je manji nego što bi trebao biti. I kad je konobarica rekla da sam ja platio neka piva – drvlje i kamenje na mene, i psuje da sam ovakav, da onakav i kao „ti više sa mnom ne ideš, ideš pješke!“; on je mene primio jer sam student, a student nema para, on je radni čovjek, on ima novce i da tko sam ja da njemu plaćam, da to je njegov kamion i da nemam ja pravo plaćati piće. Na jedvite jade sam ga nekako namolio; jer restoran se zatvara, ti si u nekoj šumetini i nema šanse da te do jutra netko poveze. I povezao me je, ali mi je rekao: „Ovo da ti je zadnji put. Vozač kad ti stane i kad ti nudi hranu, cugu, bilo što ili odbi ili uzmi, ali plaćati ne možeš!“

Razgovarao s autostoperom Nenadom Judašom, Miroslav Šantek Cobra

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here