Danas ćemo se malo pozabavit uvijek aktualnom temom, kak ljubav i dobro uvijek pobijede zlo. Pa ćemo uzet za primjer krem de la krem hrvatskih priča, “Šumu Striborovu”.

Dakle, mladac zašo u šumu (ne znajuć da je šuma začarana, neg kakva bi trebala bit u priči) i na panju u šumi vidio šljašteću zmiju. Blesav kakav je već bio, pomislio kak bi je bilo dobro odnest kući (motivi su nepoznati, šta bi sa zmijom po kući, vježbo čvorove vezat al ajde) i op – pretvori se zmija u prekrasnu ljepojku, takozvanu Poskokhanumu (sve prešlo u ljudski oblik osim jezika, osto rašljast ko u zmije; vidiš ti, već su onda snahe bile na zlu glasu, ja ne znam jel to baš tak moralo bit al ajde nek i to bude, neko mora bit i zločest u priči). I on s njom kući, gle mama išo po drva a našo curu za oženit se. Jelde da je prekrasna.

Mama ko mama, sve za sreću svog sina jedinca. Al uspjela je vidjet u Poskokhanume pogani zmijski jezik. I kaže blesanu – slušaj, tako i tako, ona ima zmijjski jezik i zločesta je. Džabe blesanu govorit kad ne vidi dalje od nosa. I tak se zlopatila sa tom zločestoćom sve dok nije naišla neka sirotica sa poderanim rukavom (eto ni ta nije volila šivat, izgleda da su sve koje ne barataju ručnim radom dobrice) i mama od blesana joj pokrpala rrukav, a sirotica joj zauzvrat dala klipa za potpalu (tak je onda bilo, robna razmjena). Pa kad je mama zapalila klipe, eto Domaćih iz vatre pa udri skakat po sobi. Mama im se izjada, i oni je napute da podmetne svračja jaja pod kvočku pa će se Poskokhanuma polakomit i pružit jezičinu, da blesan vidi s kim ima posla.

Izlegli se svračići, izašli ispod kvočke, Poskokhanuma pružila jezičinu, a blesan na mater – ti vaka ti naka, šta ti imaš nasađivat svračiće pod kvočku, ajde pjetlaj van iz kuće. Ode mater plačuć, snježina vani, i zapali one klipe da se ne smrzne, pa dođu Domaći i odluče je odvest Striboru da je posavjetuje (Stribor je inače gazda od začarane šume). Ispriča ona svoje, kaže Stribor – ajde vratiću te u mladost i sve će bit u redu, jedino blesana više neće bit. I mater ko mater, zahvali se Striboru, kaže – da je najgori moj je, radije ću umrijet nesretna.
Kad je to izrekla nestade i Stribora i Domaćih, al nestade i Poskokhanume (oću reć, vratila se u puzajući oblik). I sin se na kraju oženi onom šta joj se krpo rukav i šta je dala klipe mami.

I sad da vas pitam šta je pouka priče ? Ne ić uopće u šumu, a ponajpače izbjegavat panjeve sa šljaštećim zmijama ? Ne vodit kući krasotice jer imaju pogan jezik ? Krpat poderane rukave curama i uzimat klipe za potpalu od istih, jer klipe uvijek dobro dođu ? Il naprosto se držat onog starog pravila da dobro i ljubav uvijek pobijede ? Odaberite sami; ja jedino znam da bi najebala skroz jer šivat ne znam, pa ne bi dobila klipe, pa ne bi došli Domaći.

(In memoriam Ivana Brlić Mažuranić, koja je preminula 21. rujna 1938.)

 

Gordana Ross

Ukoliko Vam se svidio članak, lajkajte, sherajte, komentirajte...

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here