Zbilo se u Glini prije 50 godina – drugi dio

Prvi auto moga tate je bio sivi Volkswagen buba model 1958. Njega je prodao pa uplatio Zastavu 1300 boje trula višnja. Taj auto nikako da isporuče. Nakon dugog čekanja, sam je otišao u Kragujevac i slijedeći dan se vratio sa Zastavom 1300 sive boje. Nisu imali trulu višnju pa su mu rekli – uzmi sivoga ili dođi za par tjedana po 1300 boje trule višnje. Tako je u Glinu došao sivi auto Zastava 1300. Taj auto je kasnije prodao Emilu Nikolozi koji ga je vozio još barem 25 godina. Onda je tata otišao u Zagreb da u Opelu kupi opel mantu. Mantu je vidio u katalogu pa mu se sviđala. U Opelu je potpisao ugovor i platio. Kad je izašao iz opelove zgrade, pred vratima je vidio novu opel mantu i razočarao se jer auto je bio jako mali. Čak manji od Zastave 1300. Odmah se vratio u Opel i poništio ugovor za mantu pa je isti dan kupio opel rekord. Jer, jedini auto koji je mogao brzo dobiti je bio opel rekord – pogađate – sive boje.
Nakon što sam položio vozački ispit, smio sam ponekad posuditi tog sivog rekorda. Morao sam biti jako discipliniran jer je moj tata bio strog. Dogovor je bio da ako posudim auto, moram ga vratiti točno u ponoć (ili ranije). Ako jedanput zakasnim, više nema posuđivanja auta i gotovo. Osim toga, auto nisam nikad smio posuditi dva puta u istom danu. Sve je uvijek bilo dobro. No jedan dan sam sa svojim pajdašima bio u Topuskom na bazenu. Tamo smo naletjeli na neke cure iz Karlovca. Dogovor je bio da se navečer sretnemo i odemo na piće u jedan od tada fantastičnih restorana u Topuskom. Moja ekipa se vratila u Glinu. Doma se ušminkamo i trebali bi žurno natrag za Topusko. Bogde Obradović je trebao auto pa nismo mogli na već poznat način posuditi njegovu mazdu. Ja sam opel rekorda već taj dan posudio pa nisam više imao pravo da ga opet posuđujem. Dogovor je dogovor. Moji pajdaši me međutim, nagovore da “posudim” tatin auto. Pošto je moj tata uvijek kontrolirao situaciju s ključevima, nisam mogao uzeti ključ. Ali, “posudio” sam rezervni ključ.
 Auto je bio u garaži u našoj staroj kući pa je to bilo lako. Barem smo tako mislili. To je kuća gdje je sada pekara ,u  Ulici Sedme udarne divizije broj 7. U blizini Varteksa i restorana poznatog pod imenom Crveni križ. Tamo su tada  živjeli Zdenko Šimić, Nena, Braco Sokolić i baka Jula. Da oni ne bi čuli da mi otvaramo garažu pa vrata dvorišta i palimo auto, morali smo napraviti specijalni plan. Za taj plan je trebalo puno jakih ruku i dobrih živaca. Dakle, ove snagatore sam tražio da mi pomognu: Davor Golub, Ivica Mustedanagić, Pima i Berislav Vertl. Berislav je moj nećak koji je bio urar i radio je kao pomoćnik kod mog tate. Ja sam ga zvao Mile, a on je mene isto zvao Mile. Nemam pojma zašto smo jedan drugog zvali Mile, ali bilo je tako. Dakle, specijalni plan: odšuljamo se mi u dvorište, otvorimo garažu i haustor (vrata dvorišta) i izguramo auto na cestu. Onda zatvorimo i garažu i haustor i onda odguramo tog velikog opel rekorda do ugla gdje je bio Varteks. Kad smo skrenuli iza ugla, upalim ja auto, ukrcam moj tim i odemo mi na provod u Topusko. U vili Mirni smo popili piće s curama i one odluče da idu kući u Karlovac. Sranje. Sva ta muka za pola sata hofiranja! I što ćemo sad mi?! Znate ono-ostali smo suhi. Sjednemo u auto i pravac natrag Glina. Opet isti specijalni plan ali u suprotnom smjeru. Otvorimo haustor pa garažu i s puno muke uguramo auto u dvorište.
Bilo je malo teže ugurati auto s ceste jer je pločnik bio dosta visok. No, auto u garažu i razlaz. Ključ sam lijepo vratio i sve je prošlo kao podmazano. Ali!!! Par dana kasnije dođe Bogde Obradović kod mog tate u radnju da se informira. Kaže da mu se čini da mjerač za gorivo u njegovoj mazdi nekako često stoji na rezervi. Bogde je bio cicija pa je izgleda jako gledao na potrošnju goriva. I Bogde pita mog tatu da li se na njegovom opel rekordu to događa. Moj nećak Mile koji je bio u radnji, dobro je čuo što Bogde istražuje pa se sav stisnuo od muke i zašutio. U stvari, napravio se kao da ne sluša razgovor jer tko zna što bi se dogodilo da su ga počeli ispitivati o spačkama koje smo mi radili. I tako moj tata Đuro kaže Bogdi: „Pa nisam ništa primijetio ali ću to ubuduće pripaziti.“ I ode Bogde iz radnje. Mile se pravi Englez i ništa ne priča. Srećom dolazi neka mušterija pa se sve zaboravilo. No, nama je to bio važan znak. Sreća da smo imali svog agenta u radnji, da ne kažem James Bonda. Dakle, Mile 007, nas je obavijestio da ne radimo pizdarije jer Bogde je nešto primijetio i sve to istražuje. Pošto nema nikakvog dokaza da nas zgrabi, bit će dalje na oprezu. I tako smo ostali bez naših automobila i napetih avantura. A Bogde i Đuro su primijetili da im auti puno manje troše. Makar neka korist…
By Marijan Jozić

Ukoliko Vam se svidio članak, lajkajte, dijelite, komentirajte...

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here