Ovo je nevjerojatno. Jedno vrijeme nisam imao što raditi. Bilo je ono: “Alaj volim ovaj režim, plaća ide, a ja ležim”. Dani su išli polako bez obaveza i sve je bilo nekako što bi se reklo relax (u prijevodu – opušteno). Sad kad opet radim,  došao sam do zaključka da mi vikendi nekako brzo prođu. U petak uvečer mi počinje vikend i dok kažeš britva, već je nedjelja uvečer. Kao da nije bilo subote i nedjelje. Einstein je ipak imao pravo u svojoj teoriji relativiteta. Vrijeme teče (Tempus fugit) ovisno o promatraču. Za mene vikendi sad jednostavno prelete. No dok nisam imao što raditi, nikako da bi prošli.

Isto tako mi je i s poslom. Radio sam u firmi 40 godina. Mlađi kolege kažu, “40 godina, puuu, pa kako si izdržao toliko dugo?” S moje točke gledišta,  to je brzo prošlo. Dok kažeš britva, eto prođe 40 godina staža. Ali, kad ja to malo dublje analiziram, onda se ispostavi da sam jako puno stvari proživio i preživio. Bio sam na svim kontinentima osim Antartike. Obišao sam četrdesetak zemalja. Preletio sam  Atlantski ocean barem 100 puta, a da ne pričam koliko sam projekata u firmi odradio. Vidio sam avione koji dolaze u firmu i koji nakon 20 godina odlaze. Desetke inženjera sam zaposlio i desetke otpratio u penziju. Dakle, kad se sve to lijepo izanalizira, onda je 40 godina ipak dugo trajalo. S jedne strane mi je žao što u  ponedjeljak 30. novembra zadnji put idem u firmu. Zbog te usrane korone nitko mi neće ni ruku pružiti. Samo ćemo se pogledati i jedan drugom reći: “Bilo mi je drago da smo tolike godine zajedno radili; sretna ti penzija, uživaj! ” Zbog korone mogu pozvati samo 2 osobe na taj rastanak pod uvjetom da nisu izvan firme. Sreća da moj sin isto radi u toj firmi pa ću imati barem njega da stane pored mene i da me bodri. Uz njega i mene, bit će još desetak ljudi udaljenih 1.5 metar jedan od drugoga. I to je to. Onda ima da se okrenem i nestanem za uvijek. Punih 40 godina avijacije i onda postaneš statistika. Samo jedan od 5000 koji su ove godine otišli iz firme. Gotovo je gotovo.

Međutim, jedan sam od rijetkih koji je već  našao skroz novi posao.  Tako da neću niti jedan dan biti na birou niti se voditi kao nezaposlen.  U stvari, već radim mjesec dana. Jedna stvar je sigurna: u novoj firmi neću provesti 40 godina. Ameri se isto čude da sam u istoj firmi radio toliko dugo.  Oni smatraju da bi svakih 4-5 godina trebalo promijeniti posao. To nije loše ali onda se ne može postati super-specijalista u struci. Upravo to mi je bio cilj. Ta diskusija se nikad neće završiti nekim pametnim zaključkom. Ameri isto tako kažu: „Ako ti život dade limun, napravi si limunadu!“ To ću upravo i učiniti. Eto, sva sreća što su me prihvatili otvorenih ruku. Samo da ta nesretna korona prođe pa da počnu akcije. Jer, ja sam spreman na sve!

 

By Marijan Jozić

Ukoliko Vam se svidio članak, lajkajte, dijelite, komentirajte...

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here